Zajedno sami
Ja sam jedna od
mnogih devojaka, žena, koja je doživela nasilje u porodici. Moj slučaj nije
izuzetan, drugačiji ili bilo šta slično. Samo želim da budem još jedna od žena
koja će podeliti ovo iskustvo sa drugima i možda da pomognem makar jednoj
devojci, ženi koja trpi nasilje u porodici.
Sve je počelo kao
prava bajka..Sa 16 godina sam upoznala dečka preko mog brata, koji mi se svideo
na prvi pogled. Već na drugom sastanku smo se poljubili, na drugom sastanku sam
imala osećaj da ga poznajem ceo život. Super smo se slagali, u meni je probudio
osećanja koja do tad nisam osećala ni prema jednoj osobi. U to vreme, moja
majka je ostavljala oca i on se našao meni kao podrška. Takođe, prestala sam da
treniram sport posle 10 godina, težina se zbog toga i zbog stresa samo
povećavala. Imala sam veoma nisko samopouzdanje, i onda mi je pažnja od tog
dečka veoma prijala, jer sam, kao i većina devojaka u tim godinama, mislila da
sam najdeblja i najružnija osoba na svetu.
Posle mesec dana
sam prvi put spavala sa tim dečkom, sve bilo u mom životu savršeno u tom
trenutku. Međutim, vremenom sam počela da izostajem iz škole da bih bila što
više sa dečkom, što dalje od svi problema. Svoju brigu, koja je do tad bila
usmerena na oca jer je dosta propatio tokom razvoda, sam preusmerila na dečka.
On je od malena gledao roditelje kako se tuku, sada živi sa ocem koji se jedva
brine o njemu, tako da je on bio ''savršen'' za preusmeravanje brige i pažnje. Kao
i u svakoj vezi, i u našoj su postojale svađe, oko nekih totalno nebitnih
stvari, ali kao što rekoh, to je u svakoj vezi normalno. Te svađe su počinjale
i završavale su se verbalno, do jednog dana. To je bilo nakon šest meseci veze,
kada je moja majka bila na putu i ostavila meni stan na čuvanje. Ja sam naravno
zvala dečka da dođe kako bismo što više vremena proveli zajedno, sami. Nakon
par dana, došlo je do svađe, koja je počela kao i svaka druga. Međutim, on se
toliko iznervirao da je digao ruku stegnutu u pesnicu na mene ali se zaustavio.
Iako me je šokiralo, ja sam nastavila dalje sa svađom jer sam i dalje bila
dosta iznervirana. Ovaj put, ta svađa se završila tako što mi je on lupio
šamar. Sela sam na stolicu, držala sam se za obraz, potpuno skamenjena.
Naravno, kada se sve stišalo, on mi se izvinjavao, nije mogao da veruje šta je
uradio, ja sam verovala da mu je krivo, i naravno očekivala sam da se to više
neće nikada desiti. I to je bio prvi trenutak kada sam doživela još jedno novo
osećanje. Totalno gađenje prema samoj sebi zbog toga što sam dozvolila sebi da
pređem preko takve stvari, ali onda kako je vreme prolazilo, u glavi mi je bilo
samo, ''Ma dobro, to je samo šamar, ništa strašno''.
Vremenom, takve
situacije su postajale sve češće, a mržnja koju sam osećala prema samo sebi je
bila sve veća. Školu sam totalno zapustila, prijateljima i porodici sam
okrenula leđa, i on je, koliko god neverovatno to zvučalo, postajao svakim
udarcem sve više centar mog sveta. Počela sam da prodajem zlato da bih imala i
sebe i njega da prehranim, praktično sam se preselila u njegovu kuću, totalno
izolovana od celog sveta. U to vreme sam išla u Palmotićevu, to je bolnica za
mentalno zdravlje, u dnevnu bolnicu za adolescente, zbog depresije. I u tim
trenucima, kada sam bila depresivna, imala napade panike on je zaista bio
velika podrška, zbog čega sam se još više vezala za njega.
4.06.2012. sam imala najgore iskustvo do tad. Svađa je
počela, ja sam htela da idem kući, on me je držao, nije mi dao da izađem dok se
ne izdere onoliko koliko mu je potrebno. U jednom trenutku mi je bacio oba
mobilna telefona na pod, jedan od tih je bio jako skup telefon koji mi je otac
poklonio. Po prvi put, ja sam pukla, kroz glavu mi je prošao svaki put kada me
je udario, kada me je držao i bacao mi telefone. ''Sad ću da ti jebem mater'' -
to je bila rečenica kojom je počelo jedno novo iskustvo, koje mi je promenilo
celo viđenje naše veze i njega. Ja sam krenula pesnicom na njega, pošto sam
trenirala tekvondo 10 godina, za žensko, uopšte nisam slaba, već prvim udarcem
sam mu otvorila glavu. Posle tog udarca postao je razjareni bik. Krenuo je na
mene pesnicama po glavi, šutirao me, i sve to je trajalo oko pola sata, sat.
Videle su mu se modrice po licu, ne preterano izražene ali, koliko god bolesno
ovo zvučalo, bila sam ponosna na svoje delo, zaslužio je, nisam se kajala,
nisam ga se plašila, nikada. U jednom trenutku on je stao, dok me je držao na
krevetu, i brizuno je u plač. ''Sad je dosta, molim te, pogledaj šta radimo.'',
i to me je probuilo iz nečega što sam tada okarakterisala kao san. Pokušala sam
da ustanem, ali sam imala vrtoglavice, adrenalin se još nije spustio, tresla
sam se, i bilo mi je mutno pred očima. Nakon toga sam legla na krevet, i
zaspala. Sutradan sam otišla u bolnicu i tražila sestrama lekove protiv bolova.
Rekla sam im šta se desilo, ''Nije to ništa strašno'', opet sam izgovorila tu
potpuno netačnu rečenicu. Sestre su prijavile događaj doktorki, ona je tražila
da zove policiju. Potpuno šokirana njenim zahtevom, decidno sam odbila, i rekla
sam da ću pred policijom negirati da bilo šta što mi se desilo ima veze sa
mojim dečkom. Oni su mi ponudili kompromis, a to je bilo da on dođe u dnevnu
bolnicu za adolescente i da na taj način pokušaju da utiču na njegovo
ponašanje. Doktorka je dovela lekara opšte prakse da me pregleda, utvrdio je da
imam nekoliko većih hematoma na glavi, modrice po telu, i da su moja mučnina i
povraćanje možda uzrokovane blagim potresom mozga. Moj otac je bio zaprepašćen
kada je čuo priču od doktorke, ali je bio potpuno nemoćan predamnom jer sam ja
nastavila da odbijam prekid veze sa tim dečkom i prijavljivanje policiji. Moje
i njegove povrede su prošle, i nastavili smo normalno, međutim od tog trenutka
sam očekivala svaki put kada se posvađamo, da će mi se nešto desiti. Ja se
nikada nisam plašila da će nešto da mi uradi ako ga ostavim, ili bilo šta
slično, svako ko čita ovo pomisliće ''Ma ko ti kriv, što ga nisi ostavila,
vidiš da je debil.'', i tako sam ja celog života razmišljala dok kroz to nisam
prošla .
Vreme je prolazilo,
on je potpuno zaboravio na sve što mi je tog dana uradio, ali ja nisam, nikad.
Dva meseca posle tog incidenta, nije bilo mnogo svađa, a i kada ih je bilo,
nije bilo nasilja s njegove strane. Nakon nekog vremena, naravno, opet je
počelo. Svo ovo vreme, od kada je počelo nasilje, posle svakog udarca mi se
izvinjavao i obećavao da je to poslednji put, i ja sam mu verovala, i nadala se
da će to biti bolje, da se neće sigurno ponoviti, iako su me svi drugi
ubeđivali da to nije tako, da svako ko udari ženu jednom, udariće je i svaki
sledeći put.
Od septembra su
počela nova nasilja, nove svađe, ovaj put su bili uključeni i ugrizi po celom
telu od kojih su mi ostajala modrice više nedelja, krvave usne, itd. Ali, biće
bolje - ta rečenica je postala moj moto. I pored svega, moj otac i moja
najbolja drugarica su bili ljudi koji su sve vreme bili uz mene, podržavali me,
koliko god ja njih odbacivala od sebe, na ovaj ili onaj način.
6.11.2012. počela je svađa, koja je označila početak kraja.
Ja sam odlučila da kažem dečku sve što mi je već dve godine na duši. Reakcija
je bila potpuno očekivana, iako sam se ja naravno nadala da je on dobar i da
neće tako reagovati. ''Tebi to neko puni glavu, to tebi sve tvoj otac priča,
stalno priča protiv mene, sad ću da ga zovem da dođe da ga prebijem!'', i tada
sam se zaista uplašila za svog oca i odlučila sam da mu se suprotstavim. Rekla
sam mu da mu ne pada na pamet da njega zove i da mu nešto uradi, da to reši sa
mnom. Šutnuo me je, dok sam bila na krevetu, približio mi se dovoljno da osetim
njegov dah, i zapretio da će da me ubije ako bilo šta pokušam da mu uradim. To
je prvi put u životu, kada sam se ja uplašila. Pokušala sam da smirim situaciju
i uspela sam, i to mi je donelo veliko olakšanje, znala sam da će moj otac ipak
biti dobro, i da mu moj dečko neće ništa uraditi.
Sutradan sam
otišla u školu, rekla razrednoj zašto često nisam išla u školu, da me često
bilo sramota da se pojavim sa oteklom usnom ili modricama, ona je odmah
reagovala i dovela me kod školskog pedagoga. Njih dve su me pritisle da odem u
policiju, kod poznanika školskog pedagoga. Pristala sam, iako nisam bila baš
oduševljena idejom da sve to ispričam policiji, jer ne želim da mi dečko završi
u zatvoru ili tako negde.
Ipak, u petak sam
otišla u policiju i ispričala sam im šta se sve izdešavalo. U dogovoru s njima,
podneću prijavu koja će posle ići do sudije ukoliko se ponovi bilo kakav
incident sa dečkom. Ali, pošto sam još maloletna, morali su da imaju i očev
potpis. Bila sam dosta protiv te odluke, jer nisam htela da moj otac ode kod
dečka i da se fizički obračuna sa njim, ali su mi oni izašli u susret i rekli
su da će da zovu mog oca sa nekom drugom pričom i da će ga polako uvesti u
pravu priču - prijava nasilja od strane dečka. Zahvaljujući iskustvu tih policajaca,
strpljenju i dobroj saradnji sa mnom i mojim ocem, podneta je prijava i sve je
prošlo super.
Tih dana sam ja
raskinula sa dečkom, rekla sam mu da je gotovo, da ako išta pokuša da ću da
zovem policiju i da može da mu se desi da ode u zatvor, nadajući se da je moja
priča konačno završena. Na žalost, moja ljubav se nije ugasila posle svih ovih
događaja, zbog čega mi je i dalje teško da ne budem u kontaktu sa dečkom.
Sreća, pa me je otac podržavao, i pokušavao da mi pomogne, znajući kako se
ponašaju žrtve nasilja u porodici - uvek se vraćaju svom nasilniku. Narednih
dana, zvao je Autonomni ženski centar, i preporučio mi je da ih zovem, i
popričam sa nekim neutralnim. Za par dana idem kod njih da pokušam sebi što
više da pomognem, i da se što više distanciram psihički od njega.
Možda prijava
policiji deluje kao mala stvar, ali svaka žena koja je doživela nasilje treba
da zna da je to veliki korak, i prvi korak ka ’’izlečenju’’. Iz ličnog iskustva
mogu da kažem da uvek treba da pričate o svom problemu sa ljudima kojima
verujete jer je to najefikasniji način da se sklonite od svog nasilnika. Imam
18 godina, i smatram da sam na vreme prekinula svoju patnju. I nadam se da će
ova priča podstaći još neku ženu, da krene mojim stopama, ja se nadam i u
kraćem vremenskom periodu nego što sam ja.
Ovo je samo moja
priča....
